Stereoskopija

Snimajte dobar film u stereo, a ne dobar stereo film. - Mike Seymour, Umetnost stereo konverzije: 2D to 3D.

Autor: Zlatko Milojičić

Od svih informacija koje se obrađuju u mozgu najviše informacija iz čovekove okoline dolazi preko očiju. Pored boje i jačine svetlosti, oči nam omogućavaju da bolje sagledamo prostor, kao i rastojanje između pojedinih predmeta koji se nalaze u prostoru. Od čepića (detektuju boju) i štapića (detektuju svetlost) u očima preko nerava do mozga se prenose električni signali koji nose informaciju iz oba oka. Slike oba oka su na prvi pogled jako slične. Svaka od ova dva oka vide okolinu malo drugačije jer postoji rastojanje između njih koje iznosi 6-8 cm. Dakle, do mozga stižu dupla količina informacija (slika) koje se spajaju u jednu informaciju (sliku).
Pojam stereoskopija predstavlja stvaranje iluzije dubine na slici dovođenjem dve posebne slike, svaka za po jedno oko. Spajanjem ovih slika u mozgu dobija se 3D dubina.
Još starogrčki filozofi i matematičari su proučavali stereoskopiju. Oni nikako nisu mogli objasniti kako to da iz dva oka dobijamo različite slike, a opet vidimo tako jasno. Nauka je do danas mnogo napredovala i otkriveno je da slika koju vidimo nastaje u delu mozga koji se naziva vizuelni korteks. Mozak od dve različite slike stvara jednu jasnu. Objašnjenjem binokularnog vida i izumom uređaja za stereoskopsku sliku bavili su se Charlesa Wheatston i Davida Brewster u Velikoj Britaniji u 19. veku.
Učenicima srednjih škola i studentima elektrotehničkih fakulteta je svakako poznat Charlesa Wheatstona po svom Wheatstoneovom mostu, koji i dan danas služi za merenje nepoznatog otpora. On je 1838. konstruisao prvi stereokopski uređaj koji je dovodio do oka dve različite slike.
Već 1844. se pojavljuju prvi prenosivi stereoskopi zahvaljujući Davidu Brewsteru. Zanimljivo je znati da kada je Brewster objašnjavao članovima Francuske akademije nauka o stereoskopiji da su svih 5 članova komisije imali stereoslepilo, pa je dosta bilo teško objasniti im princip stereoskopije. Verovatnoća da se ovakav slučaj desi je jedan u milion.
Što se tiče filmske industrije, popularnost stereoskopskih (3D) filmova počinje pedesetih godina u Americi. "Zapaženiji filmovi snimljeni u pedesetim godinama bili su i „Čudovište iz Crne lagune" („Creature from the Black Lagoon"), „Došlo je iz svemira" („It Came from Outer Space"), „Poljubi me Kato" („Kiss me Kate") i „Labirint" („TheMaze"). U osamdesetim godinama pojavilo se nekoliko filmova izrađenih u 3D tehnologiji, uključujući i treći deo filma strave „Petka trinaestog".
Očekivalo se da će posle 2000. godine naglo skočiti popularnost 3D filmova, i ako je bilo snimljeno još nekoliko igranih i crtanih filmova, oni nisu ostvarili očekivanu popularnost.
Prekretnicu i odlučujući korak u popularizaciji 3D bioskopa odigrao je film "Avatar" (2009) režisera James Camerona. Za njegov film se ne kaže da je samo popularizovao 3D filmove već je i vratio publiku u bioskope, čija je popularnost opala u krajem 20. i početkom 21. veka. Za to je svakako zaslužna višegodišnja priprema (neki izvori navode da je priprema za film počela još 1993. godine). Kada je filmska tehnologija dostigla određeni nivo, Cameron je odlučio da počne sa snimanjem filma 2005. godine. Zanimljiva činjenica je da Avatar prvi celokupni film snimljen u digitalnoj tehnologiji koji je osvoji oskara za specijalne efekte. Za svaki frejm filma bilo je u proseku potrebno oko 47 sati rendera.
Što se tiče našeg podneblja, zahvaljujući Vuku Karadžiću, Anastas Jovanović se upoznaje sa stereoskopom i prvi izrađuje stereo fotografije u Austrougarskoj i Srbiji. Do Prvog svetskog rata masovno se proizvode stereo fotografije. Između dva rata ne postoje pisani dokazi da se neko od fotografa bavi stereografijom. Jedino je poznato da se istaknuti srpski fotograf Branibor Debeljković bavio stereo fotografijom neposredno pred Drugi svetski rat i ranih pedesetih godina.
Što se tiče kinematografije u Srbiji, prvi dugometražni igrani 3D film snimljen 2014. godine pod nazivom "Peti leptir" u režiji Milorada Milinkovića, a kao direktor fotografije i stereograf na ovom filmu je bio Miodrag Trajković. Miodrag Trajković je takođe kao stereograf i direktor fotografije radio i na prvom hrvatskom 3D filmu "Slučajni prolaznik" 2012. godine. Film "Peti leptir" prikazivaće se u bioskopima od 24. decembra 2014.
Na prvi pogled snimanje 3D filmova (fotografija) se čini poprilično prosto, s tom razlikom što se koriste dve kamere sa istim objektivima gde svaka beleži snimak za po jedno oko. Međutim, komplikaciju u snimanju 3D filmova stvara ograničenje ljudskog vizuelnog sistema. S toga, međusobno rastojanje kamera, objektive, rastojanje najbližih i najdaljih objekata u sceni, određuju uslovi gledanja u koje spadaju: širina ekrana, rastojanje gledaoca od ekrana, rastojanje između očiju, telesna ograničenja vizuelnog sistema.
Bitno pravilo koje treba ispuniti tokom produkcije 3D filmova jeste: konfiguraciju kamera treba podesiti tako da gledaocu ne bude neprijatno tokom gledanja, a da se zadrži percepcija dubine. Međutim, ponekad ograničenja stvara i sama oprema (kamera i objektivi). S toga uvek se prave kompromisi između prilagođavanja opreme sceni i sceni opremi.
Svrha stereoskopije je: smestiti dubinu scene u prostor ispred i iz ekrana, čije veličine mogu da variraju od televizora do bioskopskog platna.
Međutim i dan danas se ne snimaju svi filmovi u 3D i ako se kao 3D reprodukuju. Dakle, filmovi se snimaju monoskopski (s jednom kamerom), zatim se vrši konverzija u stereoskopski (3D) film. Ovo se radi zbog troškova produkcije specijalnih efekata (VFX). Kada se snima stereoskopski (sa dve kamere), tada je potrebno generisati (renderovati) efekte za svako oko. Iz prethodne rečenice se može zaključiti da se troškovi produkcije VFX povećavaju skoro 2 puta. Da li će se snimati monoskopski ili stereoskopski diktira budžet filma. Konverzija se primenjuje i na monoskopske filmove koji su snimljeni u daljoj ili bližoj prošlosti, jedan od takvih filmova je i Titanik 3D.
Čak i Avatar koji se sniman sa stereo kamerama je zahtevao konverziju zbog određenih tehničkih ograničenja. Na primer, uvodni makro kadar oka je bio suviše blizu sa stereokameru, pa je ovo upravo bio prvi kadar filma koji je bio konvertovan.

Postoji nekoliko vodećih kompanija u ovoj oblasti kao što je Prime Focus koja je konvertovala Clash of the Titans i Star Wars Episode 1 i Wrath of the Titans. Stereo D, druga vodeća kompanija, je konvertovala Titanic, dok je Legend 3D radio na Transformers: Dark of the Moon. Takođe treba spomenuti i kompaniju Cinesite iz Londona koja nije radila samo vizuelne efekte za John Carter već je i radila konverziju.

Jedna od tehnika koja omogućava bolji doživljaj 3D filmova je tehnika plutajućeg prozora i probijanje maske (frejma). Tehnika plutajuće prozora se zasniva na tome da se modifikuju vertikalne ivice kadra ili promeni paralaksa, tako da se dobije bolji osećaj dubine ili da se preči paradoks kadra (da se spreči da objekat iz prvog plana probija ivicu stereo prozora). Ako se modifikuju samo uglovi prozora, omogućava se da se kadar nagne napred ili nazad tako da objekti iz prvog plana mnogo bolje "deluju" na gledaoca.

Tehnika plutajućeg prozora

Što se tiče tehnike probijanja maske (frejma), zasniva se na tome da predmeti iz prvog plana probiju ivicu frejma, tako da gledalac ima mnogo bolji doživljaj predmeta iz prvog plana.

Probijanje maske (frejma)

Prošlo je skoro 180 godina od kad su izrađene prve stereoskopske fotografije. Princip funkcionisanja stereoskopije je skoro ostao isti, s tom razlikom što se sad obavlja u digitalnom domenu koji je svakako doprineo njenom poboljšanju. I dalje treba istraživati na polju poboljšanju prikaza stereoskopskih filmova. Moje mišljenje je da će popularnost stereoskopskih filmova povećati onog trena kada se bude omogućilo gledanje bez naočara ili kaciga (Oculus Rift). Istraživanja na ovom polju već postoje i za 10-15 godina treba ih očekivati njihove rezultate u komercijalnoj proizvodnji. S druge strane, produkcijske kuće treba da se shvate suštinu 3D tehnologije i da nju upotrebe radi poboljšanja doživljaja filma. James Cameron je to na vreme shvatio i zahvaljujući njoj uspeo da postigne popularnost Avatara. Režiseri kada rade predprodukciju ne razmišljaju kako da pomoću 3D tehnologije poboljšaju doživljaj film, već 3D film posmatraju kao klasičan 2D film. Čak pojedini režiseri priznaju implicitno, a neki i eksplicitno, da ne žele da režiraju filmove u 3D tehnologiji, ali ih na to primoravaju produkcijske kuće da bi što više zaradile od bioskopskih karata jer odnos cena karata u 2D i 3D reprodukciji može biti i 2 puta veći. Digitalizacija televizije ne predstavlja samo poboljšanje televizijskog sistema (otpornost na smetnje, više programa po kanalu, interaktivna televizija, gledanje na zahtev, ušteda energije...), već je to samo jedan korak ka uvođenju 3D televizije, koja će u budućnosti preći u hologramski prikaz.

Više slika pogledajte u galeriji autora LINK1, LINK2, LINK3